isus krist

q. Da li je Isus bio vegetarijanac?

U Gideonovom zapisu – 'Evanđelju Savršenog Života', Isusa nalazimo kao predanog vegetarijanca, koji gromko i beskompromisno ustaje protiv nezakonite ishrane mesom (životinjama i lešinama), ukazujući da mesna ishrana unakazuje duhovno dostojanstvo čoveka (28:2), svedočeći da su neke životinje postale zverovi i predatori upravo pod indukcijama vibracije ljudske i demonske svireposti (6:22, 68:14). Bio Gideonov zapis istinit ili ne, mi i pored njega nalazimo pokazatelje i podatke koji nas navode na zaključak da je Isus bio potpuni vegetarijanac.
Sam Isus ukazuje da je došao da ispuni Očev Zakon; ne da bi ga okončao, već da bi i drugima dao primer da čine onako kako je On činio. Izvorni Božiji Zakon, koji je i večni Božiji Zakon, jer Bog je Duh Večnosti i savršenstva, odredio je i za čoveka i za životinju biljnu ishranu: »Evo, dajem vam sve bilje što se semeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje seme: neka vam budu za hranu. A životinjama na zemlji, i pticama u vazduhu, i gmizavcima što puze po zemlji u kojima je dah života – neka je za hranu sve zeleno bilje.« ('Postanak', 1:30) – Stvarajući ovaj svet Gospod nije odredio da se čovek hrani životinjama (koje imaju životni dah i dušu) i njihovim lešinama, već biljem i onim što blagorodna zemlja daje. Životinje je čoveku Bog postavio kao bližnja stvorenja, kao pratioce (koji njegovu dušu podsećaju na milinu Neba otkuda sva duhovna bića dolaze). Samo ono što je seme i što ima seme u sebi, odnosno što niče iz semena, Gospod, Zlatna Klica Univerzuma, je postavio kao prirodnu i zakonitu ishranu Svoje zemaljske dece. Bog čoveku nije namenio da jede srodna bića, koja kao i on imaju dušu, oči i lice, koja se kreću, koja dišu sa njim isti vazduh, koja imaju nervni sistem i osećaju fizičku bol: »Pravednik pazi i na život svoga živinčeta, dok je opakomu srce okriutno.« ('Izreke', 12:10) – I čoveku izgnanom iz Raja Gospod potvrđuje da se svagda treba hraniti rodom zemlje: »S mukom ćeš se od nje hraniti svega veka svoga! Rađaće ti trnjem i korovom, a hranićeš se poljskim raslinjem. U znoju lica svoga hleb svoj ćeš jesti. « (Ibid., 3:17-19) – Po redaktoru 'Knjige Postanka' nakon Nojevog Potopa Gospod je navodno dopustio da čovek može sve jesti, dakle i meso (bez krvi): »Sve što se kreće i živi neka vam bude za hranu: sve vam dajem kao što vam dadoh zeleno bilje.« (9:3). U Mojsijevo vreme Gospod navodno donosi i treću uredbu o režimu čovekove ishrane, pa životinje deli na čiste i nečiste, pogodne i nepogodne za ishranu. Tko se za svinju npr. ukazuje: »A svinja, iako ima papak, i to papak razdvojen, ne preživa – za vas je nečista. Njihova mesa nemojte jesti niti se njihove strvine doticati – za vas su one nečiste.« ('Levitska', 11:8) – Pogledamo li pažljivije neke verodostojnije ukaze iz 'Petoknižja' vidimo da u Pustinji zapravo nije bilo nikakvog mesa za ishranu izraelskog naroda: »Odakle meni meso da ga dam svemu ovome puku koji jauče oko mene govoreći: "Daj nam mesa da jedemo"!« ('Brojevi', 11:13; v.: 11:31-34). – Čovek na Božijem putu neće svojim usnama doticati lešinu nijedne životinje. Čovek sveta jedino je se uslovno ogradio od uzimanja mesa životinja koje se hrane drugim životinjama. – U vreme Pseudo-Pavla Bog se opet 'predomišljava', pa vraća na snagu zakon iz Nojevog vremena, gde više nema nečistih životinja (cp.: 'Rimljanima', 14:14-20), ta određuje da se opet sve životinje mogu jesti: »Jedite sve što se prodaje na trgu i ne ispitujte ništa savesti radi.« ('Korinćanima', I, 10:25; cp.: 'Dela', 10:15) – Ako bi uzeli ovakav sled događaja kao 'istinit', zar time ne bi negirali Boga kao savršenog i nepromenljivog Duha: »Doveka, o Jehova, reč Tvoja ostaje, stalna poput Nebesa.« ('Psalmi', 119:89) – Sam Gospod preko Duha Proroštva svedoči za zastranjivanje Izraela: »... Ja, Jehova, ne menjam se, a vi se, sinovi Jakovljevi, menjate bez prestanka! Od vremena svojih otaca odstupate od Mojih uredaba i ne čuvate ih.« ('Malahija', 3:6-7) – Ako je Gospod jedan večan i savršen Duh, onda i Njegove Zapovesti dakako moraju biti večite, svagda važeće; povremeni zakonski ustupci ne bi negirali njihovo trajno važenje. Po razumevanju te logičke zavisnosti izgleda da je jedan paganski filosof, Julijan Imperator koji je se vrlo jednostavno hranio, i od samih hrišćana njegovog vremena pokazivao veću pronicljivost: »... Pošto je Bog večan, sledi da su takve i Njegove zapovesti.« (Contra Galilaeos, 143 C) Hrišćanima koji su u svome režimu ishrane počeli i meso da ubacuju, Julijan prebacuje: »... Jedino ste stekli naviku da sve jedete poput zelene trave. I ako valja reći istinu, za čast ste smatrali da nadmašite naše prostaštvo.« (Ibid., 238 D) A za tobožnju Petrovu viziju ('Delu', 10:9-16) kojom Bog navodno čovečanstu određuje da svaku hranu i svako meso može jesti (ustvari da ni jednog čoveka zato što je pripadnik drugoga naroda ne treba nazivati 'nečistim' – 10:28), Julijan ukazuje obraćajući se prevrtljivim hrišćanima: »Zašto u pogledu načina ishrane niste tako čisti kao Judejci, i zašto kažete da treba sve jesti kao zelenu travu, verujući Petru, jer je on, kako kažu, rekao: "Što je Bog očistio to ne pogani." Šta je dokaz toga da je Bog od davnine smatrao da su neke stvari okaljane, a da ih je sada učinio čistima? Jer Mojsije određujući pravilo koje se tiče četvoronožnih životinja, kaže da je sve što ima razdvojene papke, kopita, i sve što preživa, čisto, a da je ono što nije takvo, nečisto. Ako je, dakle, sada prase iz Petrove vizije prihvatilo da preživa, poslušajmo Petra; jer je stvarno čudesno ako je posle Petrove vizije prihvatilo tu naviku. A ako je on slagao da je video ovo otkrivenje – da upotrebim vaš način govora – kod kožara, zašto smo tako spremni da mu verujemo kada su u pitanju tako važne stvari?« (Ibid., 314 C-E – prevod: Aleksandar Popović) Petar dakako ništa nije slagao, već je slagao redaktor izvornih 'Dela Apostolskih'. Hrišćanin koji je na žrtvenik prinosio beskrvnu žrtvu, trebao je i morao je u svoj svakidašnji život da očuva jedinstvo sa Hristom jedući samo hranu bez krvi, bez mesa. Jedenje mesa i krvi ukazuje na duboko zastranjivanje i slepilo koje je ovladalo tobožnjim Hristovim sledbenikom, koji su umislili da se svetost i požrtvovanost pokazuje samo u hramu, a ne i u svakidašnjem životu.
Gospod jasno iznosi i zapoveda svojoj ljudskoj deci: »... Ne smete jesti krvi ni od kakva živog bića, jer život svakoga živog bića jest njegova krv.« ('Levitska', 17:14) – Duhovna Krv, duhovni Život svakog bića je Bog, Dah. I čovek ne treba da uzima Dah i Krv nijednom biću. Gospod još određuje: »... Ko dirne strvinu životinje neka je nečist.« ('Levitska', 11:36) – Svako telo ubijene i zaklane životinje je leš i strvina, jer iz njega je se pulsaciono povukao Životni Dah, a i već posle nekoliko minuta od zadnjeg daha životinje počinje prva faza raspadanja njenog mesa. Zato se strvina ne sme rukom dodirnuti da bi se potom našla u ustima. Tako je Gospod zapovedio, a kako je to čovek literalno montirao, to već vidimo u ‘Petoknižju’.
Redakcija paganiziranih judejskih sveštenika je marginalizovala i pokrila istinsko muško i žensko sveštenstvo iz Mojsijevog vremena koje su oličavali posvećenici, naziri (nazireji) koji se nisu smeli doticati ni žestokih pića ni lešine, odnosno mesa ('Brojevi', 6:1-21; 'Amos', 1:11-12). Kao Božije nazire u spisima jasno prepoznajemo i nalazimo proroke Iliju i Samuela, Samsona, videoca Danila, Ezdru i Rekabove sinove ('Jeremija', 35:6-10), te Jovana Krstitelja. Mladi Danilo i u zarobljeništvu u Babilonu, i na carskom dvoru ostaje veran svome nazirejskom zavetu, i održava svoje telo samo veganskom hranom: plodovima zemlje i vodom: »Danilo je u srcu odlučio da se neće okaljati carevim jelima i vinom s njegova stola, ...« ('Danilo', 1:8) – Ezdri Gospod jasno naznačuje da ako hoće imati Njegovu reč mora u svojoj posvećenosti pojačati isposničko-molitveni režim: »A ti, kada prođe sedam dana onih, ne posti jednako u njima, izađi na cvetno polje, gde nema sagrađenih kuća, počni se hraniti samo poljskim cvetovima i ne kušaj mesa, ne pij vina, nego samo cvetove, moli se Svevišnjem neprestano, i Ja ću doći i govoriti sa tobom.« (‘Ezdra’, II, 9:23-25) – Pre nego što će se Samson roditi anđeo Božiji njegovoj majci najavljuje i upozorava je na režim ishrane: »Ali odsad pazi: da ne piješ ni vina ni žestoka pića i da ne jedeš ništa nečisto /= ništa mesnato/. Jer, zatrudnećeš, evo i rodićeš sina. I neka mu britva ne pređe po glavi, jer će od majčine utrobe dete biti Bogu posvećeno – biće nazirej Božji ...« (‘Suci’, 13:4-5) – Istinski nazir, posvećenik Božiji, trebao je biti svet od majčine utrobe: odnosno svagda udaljen od žestokog pića i mesne ishrane. Nešto slično Samsonovoj majci, Anđeo, po 'Protoevanđelju', najavljuje i za Božijeg Nazira, Sveštenika po Melhisedekovom redu, Isusa Hrista, Logosa koji je postao telo: »... Ne treba mesa da jedeš niti žestokog pića da piješ, jer Dete će biti posvećeno od majčine utrobe, i niti mesa niti žestokog pića ono ne treba da uzima, niti britva treba da pređe njegovom glavom.« (2:7) – Jovan Krstitelj se takođe prepoznaje kao doživotni nazir Božiji: »... Neće piti ni vina ni žestoka pića, a Duha Svetoga napuniće se još u utrobi svoje majke.« ('Luka', 1:15).
U vezi ishrane Jovana Preteče koji je u Jordanu krstio narod, pa i samog Isusa, u kolokvijalnom tekstu 'Matejevog evanđelja' da se pročitati: »Hrana njegova beše skakavci i divlji med.« – He dé troph n aytoý akrídes kaí méli ágrion. (3:4) – Citirajući evanđelje koje su koristili odstupnici ebioniti, Epifanije Kiparski tako navodi mesto koje govori o ishrani Jovana Krstitelja: »Hrana njegova beše divlji med sa ukusom mane, kao /što su medene/ lepinje u ulju – hMs egkrís en elaíM.« (Haer., 30, 13) – Ebioniti su bili vegeterijanci, pa su u skladu s tim grčki naziv za skakavac – akrís u svome Evanđelju preimenovali u egkrís ('lepinja', cp.: 'Izlazak', 16:31) To sve pokazuje da oni nisu raspolagali autentičnim aramejskim 'Protoevanđeljem' u kojem stoji da je se esen Jovan Krstitelj u pustinji hranio samo biljnom, zakonitom hranom: »... A hrana mu beše rod sa skakavac-drvo i divlji med.« (7:4) To skakavac-drvo je biljka melagrom, čiji ukusni plodovi nalikuju skakavcima, pa je po tome i sama biljka nazvana – 'skakavac'.– Najveći besednik stare Crkve u Helena – Jovan Zlatousti (oko 350.-407. g.) poredeći Hrista i Jovana Preteču, za Spasitelja iznosi: »n niX5 n>si> k>žni p>X0s, niti X5 n>si> h0ljinu >d k0milj5 dl0k5, niX5 s5 hr0ni> m5d>m i bilj5m /k0> >v0n Pr5t5č0/.« (Beseda XVI) – I u ovoj komparaciji besednika, monaha i patrijarha Zlatoustog, koji je se i sam vegetarijanski hranio, nalazimo naznaku da je među bogoslovima poapostolskog hrišćanstva bilo onih koji su bili, makar letimično, u posedu uzvišene nauke koju je prezentovalo Protoevanđelje. – Isaija prorok ukazuje za Emanuela: »Vrhnjem i medom on će se hraniti, ... « ('Isaija', 7:15) – Po Tercijaru Učenici vaskrslom Isusu, Novom Emanuelu, koji im je se ukazao, ponuđuju hranu: »Pružiše Mu komad pečene ribe i meda u saću /kaí apó melíssioy kríoy/; on uze i pojede pred njima.« ('Luka', 24:42-43) Ko bi uopšte mogao zajedno da jede meso i med?! – »Citirajući Hegesipa, historik Eusebije jasno prenosi da je i Isusov brat Jakov bio doživotni posvećenik, nazir: »Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majčine utrobe. Nije pio vina ni piva, nije jeo mesnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. Samo njemu je bilo dopušteno da uđe u Sveto Mesto. Nosio je najobičniju, lanenu odeždu (‘Historija Crkve', II, 23) – Svi naziri Božiji (iz kojih su izašli redovnici nazareni), pored toga što nisu uzimali žestoka pića i meso, nosili su kao simbol svoje solarne svetosti i bezazlenosti duge bele lanene lanene (dakle ne od životinja napravljene) haljine, po uzora na svoga Gospoda iz Njegovih utelovljenja i apokaliptičkih viđenja ('Danilo', 10:5; 'Otkrivenje', 1:13-15). Ako je Isusov brat Jakov još od začeća i rođenja bio Božiji posvećenik, nazir, koliko pre je bio i sam Isus. Zapravo cela Isusova porodica bila je nazirejski orijentisana. U samom Nazaretu, koji je bio u blizini nazarenskog monastira na Gori Karmel, bilo je mnogo nazira. Zato su i Isusovi rođaci posle Gospodnjeg Vaznesenja vodili prevashodno Crkvu u Jerusalimu; najpre Jakov Pravednik, a potom Simeon, sin Kleope, brata Isusovog oca Josipa: »Oni staju na čelo Crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne ustežu ispovedati svoju veru.« (‘Historija Crkve', III, 32, v.: III, 11; III, 20) Nazivajući Solomonov Hram Domom Svoga Nebeskog Oca ('Luka', 2:49), Gospod time pokazuje i Svoje poštovanje prema nazirima koji su službovali u Hramu, i poput sveštenika Zaharije prinosili svagdašnju beskrvnu kadionu žrtvu i molili se za narod. Takav nazir i predstojatelj nazirski u Hramu bio je i Isusov brat Jakov Pravednik.
Kada je Gospod zapovedio čoveku da ne jede, ne uzima krv, on mu je time zapravo zapovedio da ne ne prlja sebe uzimanjem mesa. Redaktori izvornog Zakona su to prekrojili u zapovest da čovek navodno može uzimati meso, ali bez krvi: »Neka ovo bude zakon za sva vremena svim vašim naraštajima u kojem god mestu budete boravili: Nipošto ne smete jesti ni loja, ni krvi« ('Levitska' 3:17). – »Nadalje, protiv svakoga pojedinca od Izraelova doma, a tako i protiv svakoga pridošlice među vama, koji bi blagovao bilo kakvu krv, Ja ću se okrenuti, svakoga ko blaguje krv odstraniću iz naroda.« ('Levitska', 17:10). No iz koga to mesa se krv može potpuno odstraniti, iscediti? Jevrejske uredbe su 'utanačile' da je ispravno samo meso 'čiste životinje' koja je zaklana i iz koje je odmah krv isceđena. Apostolski Sabor u Jerusalimu je takođe zapovedio uzdržavanje od krvi: »Da se uzdržavate od mesa žrtvovanog idolima, i od krvi, i od udavljenog, ...« ('Dela', 15:29) – Neki epistolarni ukazi apostola Pavla jasno idu u prilog vegetarijanskom režimu ishrane: »Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina, ...« ('Rimljanima', 14:21) – Te: »... Ne opijajte se vinom, u čemu je raskalašenost, nego se punite Duhom.« ('Efescima', 5:18) – Druge pokazuju manipulativni redaktorski upliv: »Jedan vjeruje da sme sve jesti, drugi, naprotiv, koji je slab u veri, jede samo povrće.« ('Rimljanima', 14:2) – Slabi po merilima sveta (cp.: 'Korinćanima', I, 1:28; II, 12:5.9-10, 13:4.9) se uzdržavaju od ishrane svojim sabližnjima, dok jaki u grehu i čulnosti svoje bližnje iz životinjskog sveta vide samo kao svoje robove, svoju lovinu i svoju hranu.
U svetlu univerzalne Božije zapovesti »Ne ubij!« ('Izlazak', 20:13), svaka ishrana mesom je isključena, jer do mesa za ishranu upravo se dolazi ubijanjem nedužnih životinja; svaka prolivena nedužna krv je i prolivena Krv Jagnjeta Bezalenosti, Hrista Božijeg. Što čovek učini svojoj maloj braći iz životinjskog sveta, to je učinio i Hristu sveprisutnom i sveosećajnom Duhu. Još preko proroka Isaije Gospod ukazuje da je ubijanje plemenitih životinja težak greh u Njegovim očima: »Ko kolje vola, to je kao da ubije čoveka; ko kolje ovcu, to je kao da zakolje psa.« (66:3) Preko proroka Isaije Gospod osuđuje i razuzdane gozbe, odnosno gozbeno korišćenje mesa i vina: »... Gle: 'radost' i 'veselje', ubijaju goveda i kolju ovce, jedu meso i piju vino.« (22:13, v.: 28:7)
Svoju ljubav prema životinjama Gospod pokazuje rađajući se u pećini-štali među životinje. Još preko proroka Hošee On najavljuje da će i životinjama na Novoj Zemlji doneti oslobođenje od svih muka: »U onaj dan, učiniću za njih savez sa životinjama u polju, s pticama nebeskim i gmizavcima zemaljskim; luk, mač i boj istrebiću sa zemlje da mirno u njoj počivaju.« (2:20) – Ako čovek želi da kao Božiji miljenik nasledi Novu Zemlju, u kojoj neće biti lovljenja, ubijanja i jedenja životinja, u kojoj će sve životinje u slozi živeti (‘Isaija’, 11:6-9), on već danas mora početi tako da živi, odnosno mora u potpunosti da prihvati zakonitu ishranu i da nađe radost i ugođaj u njoj. Sveta Premudrost upozorava i poziva budne oprezne duše: »Ne družite se s vinopijama i sa žderačima mesa!« (‘Izreke’, 23:20). – Po Tercijaru Hrist ukazuje na razuzdani život u Posletku i sledećim pozivom vernima na budnost: »... Čuvajte se da vaša srca ne otežaju od proždrljivosti, pijanstva i brige za život, ...« ('Luka', 21:34)
U takozvanom 'Evanđelju po Jovanu' susrećemo očiglednu redaktorsku fikciju da je Hrist i kao Vaskrsli, kao duh koji je prolazio kroz zidove, čak navodno na Tiberijskom jezeru 'jeo' i ribu. Ako su redaktori mogli izmisliti da je Isus jeo ribu posle smrti i vaskrsenja, ništa nije čudno što su mu pripisali da je i pre stradanja konzumirao meso. – Redaktori evanđeoskog teksta izvornom kazivanju domeću da je Isus navodno narodu umnožio pored hleba i ribe. No vlastiti sled izlaganja ih otkriva u njihovim falsifikatima i dometanjima ('Jovan', 6:11). Pa tako Sekundus iznosi povodom te epizode: »A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi.« (6:43) . 'Ribe' se nigde ne spominje, a i samo od hlebova su se našli ostaci ('Jovan', 6:13) ...
Ne da su mnoge hrišćanske sledbe i frakcije (ebioniti, manihejci, dositejevci, ...) bile vegetarijanski orijentisane, no to su u poapostolskom hrišćanstvu bili i mnogi eminentni hrišćanski bogoslovi i podvižnici: Klement Aleksandrijski, Origen, Basilije Veliki, Jovan Zlatousti, Arnobije, Tertulijan, Jeronim, ...) – Veliki besednik i spisatelj Jovan Zlatousti (345.-407. g. ne.) jasno ukazuje da se hrišćanski pastiri praktikuju uzdržavanje od mesa, koje zagađuje telo, da bi obuzdali svoje telo. Klement Aleksandrijski svedoči za apostola Mateja da je bio privrženik zakonike ishrane, govoreći o najačem demonu, koji ljude privija oko raskošnih trpeza kako bi hranili svoje strasti: »... Blaženstvo se nalazi u praktikovanju vrlina. Shodno tome, apostol Matej je za jelo upotrebljavao samo hleb, voće i povrće iz bašte, bez mesa.« ('Pedagog', II, 1) – Hrišćanin Oktavije u istoimenom Feliksovom spisu iznosi za hrišćanski rod da ne jedu žrtvenoga mesa i ne piju žrtvenog vina, i da to nije izraz straha već pokazatelj slobode u Hristu (pogl. 38 i 12).


Galijska mučenica Bibliada odvraćuje mesožderima koji su hrišćane optuživali da jedu ljudsko meso: »Kako ljudi koji ne jedu krv životinja mogu da jedu decu.« (Eusebije: ‘Historija Crkve', V, 1) – Ovde imamo događaj iz osme decenije II stoleća. Dakle i tada istinski hrišćani su se striktno uzdržavali od životinjske krvi, time i mesa. I mnogo kasnije monah i filolog Jeronim, u svome spisu 'Protiv Joviniana' govori protiv ishrane mesom. Povod za nastanak ovog spisa Jeronim je našao u izopačenom učenju Joviniana, koji je posle njegovog odlaska iz Rima proklamovao da je Hrist Svojom smrću na krstu izbrisao sve naše prošle i buduće grehe, te stoga možemo živeti slobodno u zadovoljstvima koje svet i telo nude i traže, odnosno da možemo slobodno ubijati životinje da bi živeli i hranili se njima. Jovinian je bio protiv hrišćanske i pagansko-istočne askeze. Jeronim je pak stajao na liniji učenja da kako sa pojavom Hrista više nisu dozvoljene krvne žrtve, tako nije dozvoljeno ni korišćenje mesa u ishrani. Ako hrišćanin ne žrtvuje meso na hramskom oltaru, ne bi smeo to da čini ni u svome domu, odnosno na oltaru svoga tela. Onaj koji poznaje istinski značaj beskrvnog prinosa koji je Gospod ustanovio i zapovedio, zna i da je sa istinskim hrišćanstvom nespojivo bilo kakvo prinošenje mesa i krvi (bogu) stomaku. Jeronim uči da je Hrist, Alfa i Omega Postojanja, Početak i Svršetak, svojim Dolaskom povezao Kraj sa Početak, i omogućio da na Kraju, u novom Zlatnom Dobu, bude kao na Početku: da se ljudi vrate zakonitoj biljnoj ishrani (I, 18). – Moćno u prilog vegetarijanstva govore i izuzetno vredna ebionitska 'Klementova prepoznavanja', sačuvana u Rufinovom latinskom prevodu. – Hrišćanske agape, posvećene trpeze koje su uzimane sa ljubavlju, u početku su sadržavale isključivo biljnu hranu, i to prevashodno presnu. Pogledajmo 'Aposolsko predanje' u kome se govori šta je u to vreme žrtveno moglo da se prinese na oltar zajedništva, da bi se potom na Večeri ljubavi, agape, zahvalno jelo: »Blagosiljaju se /sledeći/ plodovi, odnosno: grožđe, smokve, žito, masline, kruške, jabuke, breskve, trešnje, bademi, šljive; ne /blagosiljaju se na oltaru/ dinje, ni lubenice, ni grašak, ni glive, ni luk, niti neko drugo povrće.« (32 pravilo) – Treće pravilo pripisano Apostolima (III stoleće) ukazivalo je da ako neko na oltar prinese pticu ili kakvu životinju, ili opojno piće, bude svrgnut sa svešteničkog čina. – Klement Aleksandrijski ustaje protiv raskošnih agapa u bogatoj Aleksandriji, na kojima je se počelo jesti i meso. Klement traži da se na Gospodnjim večerama prinosi i uzima sasvim jednostavne, ponajprije biljne namirnice (v.: 'Pedagog', II, 1-2) – Pošto je vegetarijanski život bio smetnja popularizaciji hrišćanstva, paganizirano hrišćansko poglavarstvo počinje sa saborskim osudama sveštenstva koje je se uzdržavalo od mesne hrane; tako se u 14. pravilu pomesnog Ankirskog sabora određuje: »Onima koji su u kleru, sveštenicima ili đakonima, koji se uzdržavaju od mesa, a zatim, ako žele, mogu ga se uzdržavati. Ako li to neće, tako da ne žele jesti ni povrće koje je zgotovljeno uz meso, i ne povinuju se ovom pravilu, neka budu nizloženi sa tog čina.« – Među hrišćanskim monaštvom režim zakonite, biljne ishrane je se dugo održao, ali i tu je bilo izuzetaka jer su neke monastirske starešine dopuštale korišćenje mesa bolesnima.